Zavijanje

Upeklo sunce na Karlsplatzu, beton i Henri Mur. Neki ludak skidao je svoje pantalone i patikama gađao klupu. Pušila sam cigaretu za cigaretom, mada nisam bila nervozna. Samo sam čekala. Gomila stranaca vozila je one smešne dvotočkaše, čije ime i ne znam, i zastajala da popije malo ledene vode sa česme. Svi su delovali ushićeno, jedino sam ja, čini mi se, neodlučno gledala u nebo, kao da očekujem nekakav odgovor, nešto - bilo šta. Kada si naišao, pravila sam se da je sve u redu. Doneo si dve konzerve piva i uključili smo kameru. Od muke, koliko je sve bilo prozaično, nismo ni znali šta da snimimo. Pomerili smo se na buvlju pijacu. Bilo je baš neko idealno vreme za to, maltene kraj buvljaka, gomila ludaka, idiota, Engleza i Cigana, pronašli smo neki crni kišobran na asfaltu i onda je krenulo! U torbi sam, kao i uvek, nosila rukavice sa njenog venčanja, i, sa onako otvorenim kišobranom baš sam ličila na lujku. Zvao si me gospođo, dok sam otimala besplatne stvari od vrućinčinom iznurenih prodavaca, koji i ne znam zašto su još uvek ostajali na tom prokleto dobrom i prljavom mestu. Sela sam na drvenu stolicu, a onda mi se iznad glave našao kran, koji je nosio te kabaste stvari. Neka srpska baba prokomentarisala je na lošem nemačkom da „ova nije sama“, kada sam joj, naravno slučajno, zabila vrh kišobrana u oči. Ali, moram da priznam, „pazar“ je bio dobar! Jedna seksi suknja od tvida, karirana košulja i mala zebra, lutkica. Snimak je, takođe, garantovao pola sata kvalitetne zabave. Onako prljavi, zapalili smo po cigaretu i ušli u prvi U-bahn. Sve nam je bilo smešno, i one rukavice, i kišobran, i iznervirane Ciganke. Ujutru se, već, ničega nismo sećali. U stanu je bilo minimum 40 stepeni i Turčin do nas zavijao je popodnevnu molitvu.