ONA

Ona dolazi odlazi dolazi odlazi krivudave stepenice Future Gartena ne padam polako već posmatram srebrni odbljesak najvišeg prozora mladog sunca koje prkosi noći mojim mislima gde bezbedno sakrivam ali i ne! svoje tajne želje pitaš me zašto skrivaš kada bih mogao biti tu u prolazu zajedno navlačimo kapuljače crna gusta jakna štiti nas od zime i mirisa duvana nije hladno nekako se osećam razgolićeno pored tebe kažem imamo iste majice ali na mojoj piše Confussion Is Sex to je moja omiljena ploča tebi se ne razgovara sada odbijaš cigaretu odlazimo u hotel sa staklenim zidovima u sobi neke nejasne gravure po njima kao u reklami za kafu sve je kič osećam se jeftino i pogrešno zovemo užurbano taksi na sledećem pogrešnom mestu histerija vodka pijana drugarica sklanjam se u crni masni toalet i fotografišem svoje lice ne vidim očaj (ali) vidim svoje godine kao retko do tad nisam sretna ali nisam ni nezadovoljna vrištimo na ulici piški mi se on odlazi za njom trčeći ja pišem poruku zaboravljenom liku ne odgovara ništa ne znam ne želim da znam gazim u štiklama volim taj bol to je samo moj bol zaboravi na njega zaboravi na sve.  

Heaven or Las Vegas

Neko mi je nekada rekao da je Vienna jedan od ulaza u Pakao sa zemlje, i stvarno, ima nešto čudno u vezi sa tim. Pogledajte, na pr., oblake, koji se sasvim artificijelno svakoga dana nadvijaju nad gradom, onako potpuno savršeni, tamno sivi, kao naslikani, sa rozikastim odbljeskom u pozadini. Ti oblaci, zajedno sa zvukom sirene kola hitne pomoći čine me da se u ovom gradu osećam sigurno. Da li je to samo plod moje imaginacije, moja neispunjena želja da se nađem na nekom sasvim posebnom mestu – ne znam, ali to zaista jeste tako. Naši lični putevi koje stvaramo u svakom gradu, ili gradu u kojem živimo, određuju i nas same, naš dan, naše raspoloženje, našu sudbinu. Nije svejedno hoću li zaobići svo zelenilo u parku ili se promuvati između klupa i devojčica koje uporno prodaju ruže. To je moj put, a ono onde... a, to je možda baš tvoj.

Skoro sam žurila preko Museums Quartier-a i trljala nogom o kamenčiće, dok se nije upalilo zeleno svetlo na semaforu. Žurila sam da kupim toalet papir i osećala izistinsku sreću zbog toga. Možda se to nekome učini smešno, ali ja znam da sam bila najsretnija devojka u tom momentu. Mumok me nije zanimao, samo je sivilo bljesnulo nekako pred očima i onda je ubrzo pao mrak.

Usamljenost se najlakše doživi u stranom gradu, i onda mi je ponovo onaj ulazak u Pakao nekako pao na pamet. Lica su počela da menjaju svoje oblike i pod svetlima semafora jasnoća ulice se prelivala u crveno toplo zelenu boju. Čula sam mnoštvo glasova i poželela da sam neko od njih. Ništa. Kraj. Ništavilo.

A, onda je zazvonio telefon. Osmeh. Pakleni plan zagarantovan!

Zavijanje

Upeklo sunce na Karlsplatzu, beton i Henri Mur. Neki ludak skidao je svoje pantalone i patikama gađao klupu. Pušila sam cigaretu za cigaretom, mada nisam bila nervozna. Samo sam čekala. Gomila stranaca vozila je one smešne dvotočkaše, čije ime i ne znam, i zastajala da popije malo ledene vode sa česme. Svi su delovali ushićeno, jedino sam ja, čini mi se, neodlučno gledala u nebo, kao da očekujem nekakav odgovor, nešto - bilo šta. Kada si naišao, pravila sam se da je sve u redu. Doneo si dve konzerve piva i uključili smo kameru. Od muke, koliko je sve bilo prozaično, nismo ni znali šta da snimimo. Pomerili smo se na buvlju pijacu. Bilo je baš neko idealno vreme za to, maltene kraj buvljaka, gomila ludaka, idiota, Engleza i Cigana, pronašli smo neki crni kišobran na asfaltu i onda je krenulo! U torbi sam, kao i uvek, nosila rukavice sa njenog venčanja, i, sa onako otvorenim kišobranom baš sam ličila na lujku. Zvao si me gospođo, dok sam otimala besplatne stvari od vrućinčinom iznurenih prodavaca, koji i ne znam zašto su još uvek ostajali na tom prokleto dobrom i prljavom mestu. Sela sam na drvenu stolicu, a onda mi se iznad glave našao kran, koji je nosio te kabaste stvari. Neka srpska baba prokomentarisala je na lošem nemačkom da „ova nije sama“, kada sam joj, naravno slučajno, zabila vrh kišobrana u oči. Ali, moram da priznam, „pazar“ je bio dobar! Jedna seksi suknja od tvida, karirana košulja i mala zebra, lutkica. Snimak je, takođe, garantovao pola sata kvalitetne zabave. Onako prljavi, zapalili smo po cigaretu i ušli u prvi U-bahn. Sve nam je bilo smešno, i one rukavice, i kišobran, i iznervirane Ciganke. Ujutru se, već, ničega nismo sećali. U stanu je bilo minimum 40 stepeni i Turčin do nas zavijao je popodnevnu molitvu.

Kuma

Ja mogu da potpišem da je on poludeo, ali možda je to i tipično za muškarca u mladim tridesetim godinama. Pa šta, ni ja nikada neću roditi dete, nemam vremena, nemam osećaja, nemam razumevanja za to, što ne znači da ne volim da vaspitavam i učim neko malo, nepoznato, najgotivnije biće. Sada je seks najbitniji u mojoj glavi, u tvojoj glavi, više zaista ne razmišljamo mnogo o tome s kim kako, thank god, kao da proživljavamo novi klabing, treći klabing u mom životu, možda baš zato i nemam vremena za kola auto porodicu stan zemljište sranje.

Odluka za razvrat kao neosporni poriv pala je još davno, kada smo kao klinci, sa 12 godina, sušili koru od banane i pušili je, po starom dobrom receptu iz knjiga o drogama, laksativ, underground, o ne!, bila je to samo moja greška!

Danas ne osuđujem, a nisam ni tada, svako tvoje maloumno ponašanje, samo te se ponekad setim, onoliko koliko sebi dozvolim, jer si prekrižen, zaboravljen, nepostojeći, ne znam, imam praznu viziju kada pokušam da zamislim tvoje ime.

Kuma je dobro, odlično vozi, nedavno je K. izbacila iz auta u punoj brzini, kaže – nerviraju je narkomani, poptuno je u pravu.

Mala Velika ulica

Žurila sam krupnim koracima ka svojoj zgradi, preskačući ostatke noći i zaobilazeći bicikle u jurnjavi, svaki put pod pretnjom da se preturim na levu stranu, pa u izlog i neku lepršavu haljinu. Dolaziš večeras? Bilo je dovoljno da taj dan ubrza za još hiljadu puta, iako smo živeli jedno od drugog na tri ugla, i verovatnoća da ćemo se sresti na tom dnevnom nivou bila je velika. Napolju je mirisalo na kasnu kišu i samo sam mislila na tebe.

Stan je bio hladan, dvoumila sam se da li da uključim radio ili TV, iako znajući da te samotne sate ništa ne može da nadomesti. Posmatrala sam nebo sedeći na prozoru, kako se od prozirno plave polako stišava i bledi, postaje sivo, sve tamnije, dok kiša napokon nije zamirisala i prekrila svežu travu u dvorištu. Devojčica sa šestog sprata svirala je klavir i ja sam je nemo pratila. A, onda psihoza. Ne mogu tačno da se setim šta se prethodno desilo, ali znam da si mi ostao dužan neku ispriku, tako da je veče već samo po sebi dobilo na težini. Nisam imala džemper, pa sam na sebe navukla dve majice i jednu haljinu, kratku jaknu i seksi sandale. Ne znam zašto, ali te su me sandale itekako činile da se osećam posebnom, iako su bile kupljene u nekoj sasvim jeftinoj prodavnici.

Dobropoznati miris, kao iz kafane na železničkoj stanici, staklena vrata koja malo jače gurneš da bi ušao i kompjuter težak sto kilograma (koliko je i star), u mojoj ruci. Šanker i ja, sami, i još jedan par. Kiša je rasterala sve. Naravno, imam tremu, ali s obzirom da sam maltene sama, pravim se luda. Playlist za večeras je poseban, samo retke pesme iz osamdesetih, onako, što nakaradnije i eksperimentalnije. Imam i dva hita, „Footlose“ i „Kokomo“, za svaki slučaj.

Ulaziš, pravim se blesava, dobijam ploču na poklon. Znam tu ploču od bivšeg bivšeg dečka, nekada sam govorila da ću se udati za onoga ko mi je bude poklonio. Matori smo, kao, sve je u redu. Tresu ti se ruke dok zavijaš duvan, ja pogrešno puštam Grace Jones. Pričamo gluposti. Smejemo se. Ne znam da li si lep, ne znam ni da li te uopšte vidim. Šanker Nemac student donosi nam pića, pita da li je sve u redu. Da, jeste, ništa nije u redu. Ne znam ni ko sam ja. Dobijam mali nož na poklon, od nekoga ko ti je blizak. Taj neko te ogovara preda mnom, postaješ mali, mrzim te. To je brat tvoje devojke, naravno da je tu da te upropasti. On je na pravom mestu, samo si ti zalutao.

Odlazimo u nekoj vrsti histerije, kiša je stala, meni je još hladnije. Penjem se po neku treću jaknu, čekaš, niska crvena bicikla, nervira me neviđeno, ali se smejem, jer me zabavljaš time koliko si smotan. U suterenu, skriveni bar, odabrana ekipa matoraca, sluša se Motley Crue. Naručujemo pivo, cepam svaki podmetač na milione komadića, šankerica se smeje, kažeš joj da sam nervozna. U Hong Kongu, dizajner za koga si radio, daje ti blow job, ja pristajem da budem tvoja trandža koliko god, sasvim je svejedno. Objašnjavaš mi kako smo na granici četvrtog i petog bicirka, i kako se baš na tom mestu završava GrosseNeugasse, i počinje KleineNeugasse, i kako su Austrijanci smešni jer daju takva imena ulicama. Posmatram te zaljubljeno i nesvesno sisam svoj palac. Sviće. Pripiti odlazimo.  

No Genre At All

Massacred Dnk 88 by Illegal Massacred Dinka on Mixcloud