ILLEGAL MASSACRED DINKA 55

Illegal Massacred Dinka 55 by Illegal Massacred Dinka on Mixcloud

MASSACRED DINKA 66

  Massacred Dinka66 by tamaradinka

Illegal Massacred Dinka 4 by Illegal Massacred Dinka on Mixcloud

Illegal Massacred Dinka 33 by Illegal Massacred Dinka on Mixcloud

Illegal Massacred Dinka Mix Ii by Illegal Massacred Dinka on Mixcloud

Between You and my Very Angry Heart

Between you and my very angry heart

I let myself in many situations

In moments I’m mad, never truly calm

I watch films instead

Imagining romance

Between you and my very angry heart

I left myself in work, trying to change something

But, every morning, when I dream about you

You wake me like some never passed exam

Between my very angry heart and you, I suppose

I don’t read poetry, but I cry with songs

That reminding me on time

Maybe we could spend differently

Between you and my angry heart

I can’t find anything similar now

I think I don’t know you – you’re gone, you’ve changed

Between myself and my very angry heart

Sometimes… I just look down, as I’m ashamed of everything

Between days and my very open mind,

I solve mysteries of heart… solved already in past

But I can’t control it

Even If I try.

Illegal MASSACRED Emotions by TAMARA DINKA

Follow me on MIXCLOUD! Enjoy listening!

http://www.mixcloud.com/massacredinka/

Listen to my first mix ever! Enjoy!

http://soundcloud.com/tamaradinka/illegal-massacred-dinka-mix1

VITA LONGA

Odlazila sam u vremena najkraćim putevima, tamo gde bih te i ostavljala, blistavog i svežeg, uvek pomalo ljuta na samu sebe, znajući da radim pravu, a zabranjenu stvar. No, kikotanja u meni, kao i sve čari tih malih putovanja činila su me lepšom i uvek vedrijom, nasmejanom. Sumanutog pogleda odlazila sam od kuće da bih posmatrala zimu i pahulje, kojih možda nije ni bilo, dok je u mom srcu trajalo proleće i dok me čuvala moja topla misao na tebe. U svojoj bujnoj kosi nalazila sam izgubljene cvetove i pretvarala ih u reči, u boje, slikajući devojke dugih haljina i istopljenih usana, koje su se osmehivale bas kao i ja. U tim trenucima uopšte nisam htela skrivati svoje misli i požude od same sebe, jer bi me, inače, progonila svaka propuštena, nenapisana reč. Tako su nastajali vrtovi mojih osećanja, koja su se prelivala iz obične strasti u duboku ljubav, iz besa u patnju, u uvek neko protivurečno stanje koje me je svojom nekontrolisanom snagom teralo dalje, u novi svet, u jos jedan vrt… Pritom zaboravljajući sebe i dižući sebe na svoj tron, na svoje oholo i nedodirljivo mesto. Možda… možda sam... (a, sada znam da sigurno jesam) uklapala u svojoj glavi sasvim nespojive stvari.

Pretvorivši sebe u razuzdanu energiju, u svoju strast, voleći iznag svega neispitano divlje polje, postajala sam ono samo, što je poprimalo oblike najdivnijih dionizijskih znamenja koja su me veličala, kao i tebe u meni, činila postojanim sada već čitav unutarnji grad. Igranjima i lutanjima nikada nije bilo kraja - koliko sam uzimala, toliko sam i davala, ne razmišljajući o nekom budućem trenutku koji i nije mogao postojati. Želela sam da govorim, ne samo svojim divama i sukubama, želela sam da čujem misao koju sam naslućivala u glupom strahu od ne znam ni ja čega, želela sam da sve svoje tajne kažem glasno, da se razderem kao živi i ujedno umirući lav, koji posmatra samog sebe, a ne može si pomoći. Vatre i Hadovi tada su se otvarali pred mojim očima i prizivali me na paklene gozbe koje sam svom svojom dušom prezirala, a prihvatala u najgorim mogućim nesvesticama. Možda ja i jesam neko demonsko biće – postala, sada, kada se naslada i ljubavi samo sećam, a nemam želje, a ni misli da to iskažem. Čitava snaga jednog zaljubljenog bića potonula je i ja više ne zamišljam… A, sunca su najlepša buđenja i postojanja, jedini prijatelji koji ljubav naslućuju koliko i patnju, i sa njima sanjam, jer ne želim da zaboravim na život!

Oktobar

Svaka je misao začeta u srcu, koje se pretvorilo u organ vida, i pritom prestalo da oseća - zbog čega je i stvoreno. Onda je postalo strahota. A, gde si ti?

Rađam se ponovo. Moje novo rođenje preozbiljno je. Posmatram svet kao još jedno veće ruglo. Pravim svoje veštačke rajeve. Vidim nebesa i sebe u njima: lebdim, u prijatnom plavom prostoru, i mašem svojim prijateljicama, čarobnim nebeskim bićima. Pozdravljaju i one mene, kao muzu povratnicu, izgubljenu u svetu Materije i Čula. Kažem - lebdim, jer se ne mogu još uvek ustoličiti na svom starom mestu. Nebeska sila vuče me, i ja drhtim i pri svakoj pomisli na svoj svesni odlazak iz raja. Raj?

Kao da sam umrla, samo ne znam na kom mestu. Moje oko odaje moje bezumlje. Nezadovoljstvo me tera napred, ali ne u halapljivost, hedonizam. Mirišem već zelena polja na kojima sam se igrala čitavog života, osećam svoju Majku Prirodu, moju htoničnu boginju i znam da je padanje u nesvest, kao kratkotrajni prekid misli, nešto nužno. Moja se borba ne moze završiti ili započeti na tugovanki, u bajci, u snu, na nekom nepostojećem mestu! Glas ne može biti stvaran, ako nije živ! Gde si ti?

Danas sam osetila svu tugu nebesku koja mi je kazala da se ne bojim, da ne zazirem, jer ionako je sve ono čime sam bila okružena samo prolazno mesto u toku mog putovanja. "Ne plači u sebi i ne žali one koji si ne mogu pomoći. Ti si jača od svih slabih srdaca." To je moja istina, a ja kao da je potkopavam, ne bih li ga i dalje volela. A, on je sada slab i jadan, i više ni prezira nemam prema takvom bišu, koje laže još govoreći kako me voli. Ljubav nije umiranje i nije očaj, mrtva i trula energija. Ljubav je ona večno živa vatra koja gori ne u svakome od nas, pošto je malo hrabrih i živih. Dosad je svaka prepreka bila ovozemaljska: sada preda mnom stoji Smrt. Zbog čega sam ja ovde?

Sada ništa ne volim (to se odnosi i na tzv. voljene osobe) od svog života, i pobediću ovog puta svaku zlu silu tako što ću je ukrotiti i upotrebiti protiv nje same. Osećam da mrzim. I to je znak života. Evo, i osmeh mi se na lice vraća! Kako je podmuklo zaboraviti sebe! Zamislite ne prozboriti ni jednu pametnu, zdravu misao danima! Sve sama kuknjava i očaj! Goveda naucila da imitiraju život, pa kad im se imitacije uskrate – eto nama patnje! Šljam! Zato danonoćno govorim sa samom sobom, ne bi li se odvela nekuda, što predstavlja guranje u ludilo, silazak u nesvesno, a kako mogu garantovati sebi sigurnost na takvome putu? NONSENS. RECI MI, PA ĆU TI REĆI. NE PLAČI - GOVORI. Na kraju krajeva - šta znači to: "Tužan sam." Pa, i ja sam možda tužna, pa šta?!

Tako stvaram jednu sveobuhvatnu i ličnu nesvesticu, koja, evo, traje biće mesec dana. Znam i dokle će trajati. Tačno još tri dana. Sada znam gde sam. Glava je vedra (vedrija) i sveža. Zbogom jadne duše! DIŠEM...

IDEJA: ČOVEK=MATERIJA

DUH=ŽIVI DUH

ŽIVOT=DUHOVNO OSTVARENJE KROZ MATERIJU

PRETAPANJE MATERIJE I DUHA (DUH JE LOGOS)

AJNAŠTAJNOVA TEORIJA RELATIVITETA (MASA=ENERGIJA)

KOMUNIKACIJA KROZ LOGOS/DUH

SVET KROZ TRANSCENDENCIJU U KOSMOS

KOMUNIKACIJA=TELEPATIJA

ODBACIVANJE SUVIŠNOG (ZNATI PRE SAZNA/VA/NJA), ŠTO JE ANALOGNO SA PREVREDNOVANJEM VREDNOSTI

APSOLUT=ISTINA=APSOLUT

ČOVEK=APSOLUT

IDEJA ČOVEKA

"Nestrpljiv biti, dosadu znati - mnogo je lako..."

Kuda su pojurile sumanute, nedovršene glave? Njihov pritisak banalan je i neubedljiv. Posle prve, druge misli obično sledi nedoumica, premišljanje, alogičnost. Posle tih prvih promisli ili nagoveštaja misli sledi uskakanje samom sebi u reč, i, naravno, odustajanje. Baš vam ne zavidim, baš volim da vam se smejem. To je zlurad smeh, jer vas mrzim i prezirem. Možda me progoni moja ubedljiva misao o različitosti. Sada treba pokazati ko je hrabar, ko želi zagospodariti svetom. Jer, posle plejade i promenade svetova, potreban je još jedan, i još jedan... Treba svežeg vazduha, pustite me da dišem! Nije ni čudo što sam se pretvorila u mrzitelja ljudskog roda. Svako bi da poturi svoju nelogičnu misao. Svako misli da je u pravu. Ja sam ubeđena da sam u pravu! Truo je svaki oblik postojanja zasnovan na opraštanju i sažaljenju. Prezirem samu sebe u jednom svom domenu, govoriću to bez prestanka, dok se ne budem probudila. Oh, divna školo, stižeš mi u susret, i razmišljam o tome kome ja u njoj da potrčim u susret, a da je Čovek, a ne Kukavica. Jer, ja sam ispala kukavica i sada želim da se vratim sebi samoj. No, na putu Nerazumevanja i Gluposti naučila sam čekati, razmišljati, saslušati, odlučivati, trpeti, pretvarati se, ljutiti se, etc. Sve ukupno - mnogo dobrih i mnogo loših stvari. Želim da se vratim na svoj put čoveka, jer je za mene život borba, ne splačina. Hrabrost, moć, misao. Samoća je stvar koju najbolje poznajem. I da se izborim protiv svoje loše strane ličnosti... Kroz rad, kroz dubine misli želim da se ostvarim. Zato je sada nužno da mrzim. (?!?)

                                   

ZAPISI UMESTO NEUROZE

LIČNA HIGIJENA

ISHRANA

ZDRAVLJE

OSNOVNO, SREDNJE OBRAZOVANJE

PRVA LJUBAV

VISOKO OBRAZOVANJE

NAUČNI NIVO/PROFESIONALIZAM

RAZVIJANJE TALENTA/NADSAZREVANJE

LUDILO? BOLEST? SMRT

AKO JE DUH MISAO - MISAO ŽIVOT - ONDA JE KRAJ DEFINITIVAN

ISUVIŠE SAM DIVLJA, NE DAM SE UKROTITI!!!

Požuda i pomama opsele su mi um. Da te obuhvatim zagrljajem u noći, bestidno i amoralno, kao devica u samostanu koja osetila nije, a zamišljanjima se predavala razuzdanim. Ti si moj novi Dionis, jer ne želim Apolona!, ne želim duh samotan koji vija u hladnoj, opusteloj noći. Dolazim da te obgrlim kosama raspusnim, svojim zmijama, Ja, furija noći i beskonačnog života! Dolazim da te rasanim i zatim probudim tako da se nikada ne uspavaš, nikada ne poželiš više samo da me sanjaš. Odvodim te u Život i u Vatru, ovoga puta zauvek.

14. XI

            U meni se vodi velika borba između sila Dobra i sila Destrukcije, što je više nego stanje konfuzije: podseća me na vir u kome misli nemaju svoj normalan tok, već se kreću i vraćaju se, što, opet, ne mogu i ne želim da pratim. Koji je način izaći odavde? Previše negativnih stimulansa učinilo me je sumnjičavom i nepoverljivom. Tek, samo na fakultetu sam mirna i slobodna. Šta se dešava? SAMO ČITATI I UČITI

16. XI

            Desio se fenomen koji sam predviđala, možda na sveopštu žalost i tragičnost. Čovek nije vise Čovek. Čovek se pretvorio u jedno izgladnelo i bezrazumno biće. Ovladao je strah. Ovladali su svi čovečji najdublji porivi, ona mršava egzistencija, koja je, barem do sada, bila tipična samo za životinjsku vrstu. I meni se misli i promisli često mute, ali ja ne zaboravljam na sebe. U početku jednog samotnog i kolektivnog ludila vratila sam se u kuću svoju, da zaštitim sebe. Nesvesno je preovladalo. BETON.

U časovima opšteg propadanja i u svom apsolutnom vremenu stvaraću Nove Živote. Moja predviđanja: ugojiću se (to je prvo što mi pada na pamet), čitaću mnogo više, nikako ne duže! (Destruktivni um najveći je neprijatelj...), postaću i ostaću budno oko.

Ne postoji više ljubav, postoji proračun o lažnoj sreći, o iluziji emocionalnoj. Sve ljudske vrednosti sada su u meni, a ja nemam kome da ih pokažem... i poklonim. Kada bi Sunce progovorilo, umesto reči izlazili bi vapaji iz njegovih čeljusti, vapaji strašniji od žala majčinog za izgubljenim detetom, strašniji od rike lava i umiruće životinje. Sunce bi vrištalo u nemoći da ogreje ili uništi... lažni život i lažna ljudskost.

Svaki put kada poželim da se radujem, prekine me suvoparna prilika, isprogramirana sva u svojoj čeljusti, u svom neljudskom obličju. Sigurno bih pisala o sreći - kada bih je nosila u sebi. Ovako sam trula i nisam zaljubljena. Znači - mrtva sam.

Kada si krenuo - kuda si krenuo? Tek sada razumem takav, naizgled nerazuman postupak. I nemoć, koja se ogledala u klonuloj glavi. I smiraj, i razumnost. Kao poljubac, tvoje su oči svetlucale u sasvim običnom danu, na sasvim običnoj svetlosti. Način na koji si govorio, i način na koji si držao cigaretu odavali su smirenog čoveka. I, to je ono što mi se dopalo kod tebe. Kasnije, tek kasnije sam i ja iz svoje neurotične uzbuđenosti krenula... i shvatila da nemam kuda i gde pobeći - otići. Ostala sam u sasvim običnom danu, sa sjajem u samo svojim očima, na usnama, u kosi, po licu, od svetlosti izbledele sunčeve, jer - stigla je zima, suvlja no ikada, i možda malo mračnija, zasad bez snega, koji ionako neće uskoro pasti. Vreme je da ponovo /za/pustim svoju kosu, i potražim život među tuđim knjigama, među tuđim mislima, jer živa nisam...

17. XI

            Došlo je pravo i veličanstveno ničeovsko doba - doba Nadčoveka, doba Nadčoveka samo za inteligentne ljude. Oni slabi i koji još ponešto osećaju, propašće ili patiće u navali profesionalizma. JA se borim vrlo malo sa svojim osećanjima, jer se pitam da li će mi biti potrebna više ikada!? Ne želim da prođem kao svoj otac, koji je uvek bio boemski nastrojen. Naprotiv, misliću stalno na svog dedu, koji je vaspitavan prozapadnjački - ma šta to sada značilo!, i nikada nije govorio o sebi, sve do smrti. Tada je poručio da se volimo – mi, u porodici. Porodica i kraj. Odlično, ne moram se više bojati toga da sam bolja od drugih - sada znam da jesam, i imam potvrdu toga od danas. Profesionalnost u svakom slučaju! Oslanjanje na Selbst, druženje sa samim sobom. Čitav dan samo za mene! I život.

19. XI

            Čitav ovaj proces usporavanja odvijao se u mojoj glavi ovako: isprva sam osetila kako moja energija odlazi suludo, i to je trajalo dobrih mesec dana. Imala sam na glavi kao neku furunu iz koje je tornjala i šištala energija. Pitala sam se isprva nije li to još jedan od procesa odrastanja, ali sam ubrzo shvatila da se ovde dešava nešto mnogo strašnije, a to je da ovo vreme postaje prošlost, i da prava sadašnjost nije ovde više. Sada živim u prošlosti, i moram da pronađem rešenje kako da se izbavim. Uradila sam nekoliko praktičnih stvari: uzela da čitam na engleskom, pronašla strane radio - stanice i ostaje mi da uradim sve što mogu kako bih otišla iz ove proklete zemlje. Pljujem po svojoj ljubavi, pošto - da joj nisam verovala - sada bih bila negde drugde! Ne smem izgubiti tok sa realnim vremenom.

Moja porodica, doduše, s vremena na vreme, daje izuzetno talentovane ljude, darovite i izvrsne u onome što rade ili su radili. Jedan takav čovek bila je moja tetka, koju sam uvek i u svemu razumela i volela je celim svojim srcem. Da, i baš zbog toga što znam šta sledi - moći ću da zamislim svoj budući život. Život u četiri zida, iza spuštenih roletni, sa samom sobom. Jednoga dana rodiću i dete, to znam sigurno. Kada završim fakultet, odlazim. A, kako je Ozzy rekao pre jedan minut - predstoji mi težak put. On to razume, zato što i sam tako živi. Mi živimo realno vreme i to je ono što je važno. Eh, na moju veliku žalost, prevazišla sam sve, i ljude, i okolinu. Sada sam samoj sebi učitelj.

           

JA MNOGO ZNAM DA BIH SE MENJALA

20.XI

            Užasno je teško kada krenu destruktivne sile – jer, u ovakvom vakuumskom stanju, svašta mi pada na pamet. Tada to postaje borba sa sopstvenom ličnošću, koja izrasta iz najdobronamernijih razgovora, ali, na žalost, preraste u neku uzaludnu borbu. "Sve znam i želim da učim" menja se u "Ništa ne znam i ne mogu da učim", što je poprilična drskost. Ili, pak, postavim sebe u neki nemoguć položaj i u njemu provedem izvesno vreme, ili blokiram sve dovode krvi u svoju glavu, ili se pravim da ništa ne razumem. Vreme je da takva borba prestane i počne pravo, istinsko uživanje i korišćenje sopstvenog znanja. Vreme je sve vreme, samo da izmislim sebi mnogo pozitivnijih stimulanasa. U vakuumu. Trebalo bi da se osvrnem samo na svoje pozitivne osobine. (Koliko suvoparnog teksta, koliko borbe u samo jednom danu...)

USTALA OKO 07:30

RADILA VEŽBE OKO SAT VREMENA

MAJSTORI DOŠLI OKO 10:00

OD 11:00 ČITALA AKTIVNO I GLEDALA NA TELEVIZIJI TEENAGE SERIJAL

SADA JE 21:45 I JA I DALJE MORAM NEŠTO DA RADIM

U davna vremena deca su bila razdragana i njihova je igra uvek bila smehom propraćena.Odlazila su od kuća uvek u nevreme - u vreme ručka, i pravila veselu buku po dvorištu...

            PREVIŠE BESNA? Previše besna da bih i mogla obraćati pažnju na bilo koga i na bilo sta. Nivo življenja u apsurdu je dostignut. Naravno, od strane "bližnjih" prozvana sam nenormalnom. To se moralo desiti. Jer, ono što ne razumeju, odmah proglase za bolesno. Pih! kada bih obraćala više pažnje, bila bih sigurno u ludnici nesretna, ali ovako imam samo blaženi osmeh na licu. U tome je i bila poenta. Oh, miru moj, što pretvorio si se u savršeni nered i nemir, Haos ne. Jer, Haos podrazumeva jedno dublje stanje stvari, iz kojeg se rađaju raznorodne misli. Moj nered je strukturalni nered, a moja struktura je, to sam već zaključila - vakuumska. No, idem dalje. Sutra čitam tekst pesme Ewe Ostrowske ili Sonnenberg, na otvaranju izložbe, na poljskom iliti drugom mi maternjem jeziku. Moja je uloga uloga večite buntovnice, što nimalo nije loše il,i ne daj bože, nezanimljivo, već poput dinamičnog kretanja prema vrhu (pravolinijsko gibanje). Danas sam pronašla sebi novo stanište. U samom je centru grada, što je potpuno nevažno. Najvažnije je imati pogled na nebo, što nisam imala čitavih godinu ipo dana! Siva, sumorna zgrada bila je moj dogled, i žena koja u svojoj golotinji mesi i razvija kore za pitu, testa za kolače, kisela ili slatka, sa maslacem ili puterom, sa mašću, bademima, žumancima, ili bez, šne, beli patišpanj, crni patišpanj, špinovani šećer, preliv od čokolade... Dosada me je ubila, monotonija mi je poklonila jednu crtu ozbiljnosti koju ću uvek imati na licu. (Kakva laž!)… patetična... Dok moj izraz lica nosi - odaje uvek neizmernu sreću ili tugu, što je atipično bar za one koje poznajem. Ja uvek prelazim iz jednog ekstremnog stanja u drugo ekstremno stanje, jer kada ne mogu da ispunim svoju zamisao, dobijem poriv da uništim sve oko sebe. To nije odlika nezrelosti (Jeste! 12.VI 2002) - pošto sam svesno biće (barem se trudim), već karakterna crta, što ma koliko olakšava, toliko, mora biti, i otežava moj život. Ali, zar da dopustim da neko bude u pravu ili da bolje zna od mene?! Ni u ludilu. Ja sam pop nad popovima, ja sam postojanje neuništivo. Čini mi se da sam večeras počela da volim samu sebe.

Poslednja slika koju sam počela da radim ispala bi katastrofalno, što je nedopustivo za moje poimanje perfekcije. Umesto da sam je uradila dan ranije, kada sam i dobila ideju, odlagala sam čitava dva dana i to nije bila prava stvar!

Poslednje savršenstvo bilo je sletanje aviona, njegovi šljašteci motori koji su zračili i mamili me sa neba; "Poleti, vini se do nas...", a ja sam odgovarala: "Uzmite me...", u trenucima pesničkog zanosa kraj Save, u Bloku 45, na klupi od betona i hladnih dasaka, krišom, od prolaznika i kućica... Ogromno lebdeće telo me je tada odnelo sa sobom. Od tog trenutka sebe smatram isključivo stanovnikom planete Zemlje i stanovnikom Kosmosa, jer mi je tako najlakše da podnesem trenutno postojeci užas.

Dosadna muva, ljigavi stvor, jegulja, miš, provirila je glavom u sobu, i, kao i uvek, postavila neko glupo pitanje. U tim trenucima blagog nerazumevanja i vrlo ciničnog osmehivanja ostvaruju se najgluplji porivi u njemu. Zvaću ga Nik. (Nik, kao nikogović, što je nastalo od Niko ili Ništa... Obozavam svoju plemenitu fotografsku krv!) "Dragi, imaš li što pametno reći ili te remeti moja privrženost poslu?"- cvilim ja na stolici. Nego, primetila sam da vrlo često upotrebljavam posesivnu zamenicu "SVOJ, SVOJA, SVOJE", kao i ličnu povratnu zamenicu "SEBE, SE". Kompleks davanja i frustracija gubljenja... Mrzim kada imam posla sa ljudima. Svako moje razmišljanje tokom Života navodilo me je na zaključak da ne mogu s ljudima, jer mi ubrzo dosade, jer ih začas prevaziđem. Poslednji nivo bio je fatalna, ali ne i kobna greška, ne dam se upecati... Niko me ne može dokučiti... I, tu se vraćamo na prvobitnu Ničeovu priču o Zaratustri.

           

OBOŽAVAM KADA SAM ŽIVA ŽIVA

21. XI

            Osvanuo je sunčan dan. Ležeći u krevetu, posmatrala sam s nevericom svetlost koja je kuljala kroz prozore. Osmeh se stidljivo pojavio na licu, i dalje je tu - ali kao da je uplašen. Jer, kada nemaš sa kim da razgovaraš, koga da voliš, kada nisi zaljubljen… onda i najlepši sunčani dan liči na sećanje.

23. XI

            Danas je dan u kome su mi svi putevi zatvoreni. Nikada više neću slušati druge, već samo svoju nepogrešivu intuiciju, koja mi govori da ako ovako i ovde budem nastavila da živim - sva ispraznost života će mi se sručiti na glavu, poput teškog i preteškog kamenja. Od ovog trenutka bih mogla satima sedeti prljava na jednom mestu i zuriti, verovatno, a mogla bih uzeti I da predem vunicu, pošto - trla baba lan da joj prođe dan. Tako se kaže. Ali, to nije svojstveno mojoj prirodi! Da li žu da čekam trenutak u kome će doći neka dobra vila i odvesti me?! Zatražila sam da dođe mama. Ona mi nikada nije bila potrebna u životu, ali sada... sada bih volela da me zaštiti. Mama. Samo izgovaranje reči "mama" pobuđuje u ljudima ili najlepša sećanja ili vrlo negativne asocijacije - u zavisnosti od toga da li su majke prenosile na svoju decu mazohizam ili htonično u njima, ili su, pak, projektovale svoje neispunjene želje ili neizmernu ljubav. Moja mama je uvek ostavljala blanko u mom sećanju, jer je njen život bio prilično nesretan, i ona valjda od cele te nesreće nije ni umela da pokaže pravu ljubav, možda bojeći se da je ja, kao prvorođeno dete, ne povredim. Zbog toga me je više tukla nego mazila, što se vremenom izrodilo u nepovratnu distancu, koja, evo, ima prilike da se popravi. Naravno, iz takvog odnosa izrodio se Elektra kompleks, koji nije nimalo slabiji no pre deset godina; na pr. zato je otac uvek prijatelj, ma kakav on bio, dok mama ostaje trn u oku. odn. ja njoj. No, kažem, popraviće se taj odnos sada, čini mi se, ako doputuje. Nije ni svanulo, a dan traje uveliko. Ne znam zašto, ali se budim svakodnevno vrlo rano, po mom standardu čak nepotrebno rano - oko 07:00, 08:30... i, sudeći po svom bioritmu i po količini utrošene energije - fizičke i mentalne, ja nemam potrebe da spavam, možda i ne bih smela da spavam. Pretvorila sam se u Misao, u perpetuummobile, moje je ime misao, moja je egzistencija isključivo duhovna, jača od svakog puta do sada. Misao... Ovo su trenuci kada Ego, Ja, Ličnost, bivaju prevaziđeni, u kojima se postaje sušta Objektivacija. Ja postaje nad - ja, iliti Super Ego, onaj deo moje ličnosti koji nazivam Claire Kretz. Sinkretizacija delova moje ličnosti je ono čemu sam uvek težila, ali me je sada delikatnost situacije primorala da učinim pozitivnu regresiju. Da, još samo jedan vid vraćanja samome sebi. Ja, ja, ja, volim te ja!

Pa šta ako je dan bez sunca, pa šta ako sam izgubila stan, pa šta ako ljubavi više nema, pa šta! To su isuviše nepostojani razlozi zbog kojih bih eventualno bila nesretna. Ja ne mogu biti nesretna.

POČETAK ŽIVLJENJA (OZBILJNOG) U APSURDU - DOSTIGNUT NIVO




(Pisano na jesen 2000-te godine.)

Women Are Ridiculous

I wear my little dress
I stick to the black
Sometimes I like yelow
Green can make me great

Red is all forgotten
Only lips and cheeks
Now I am brunette
Tomorrow Irish glory!

I love women's mind
It's all blast, it's fun
Women are ridiculous
Also very smart

They reed horoscopes
Cry over cigarettes
They believe in magazines
In solarium-they're free!

They wear high heels, shoes
Ev'rything that shines
They are like grandmothers,
Daughters, disco lights!
They cry over men
They are sure in that
When it comes to hate
For hate it's never late

They can't stand each other
But they act best friends
It's so strange, so strange
No one can't explain

Oh, I love their minds!
Without it I'd feel empty
There's no greater absurd
When it comes to granny

Inside

February-sanctuary
I forgot myself
Into deep water
Wanna catch my name?

Inside my vulva
Vulcano hurts
Into deep water
Somebody burns
 

Run me all over
Take me through heights
I forgot myself
Ocean still kills

 Avoid
Avoid the weakness
And start the madness
All our sadness
Turned to gladness

Slowly resist
Lonely forget
My head is up
This can be start

Of something
Or sometimes
In meantime
I’ll see you

We 
As one
And all
Is done

Livin In A Tram
Ev’ry day
Ev’ry night
Traveling lights
Fulfilled my eyes

I gotta sense
Livin’ in tram
On wheels, on steel
Every minute

I am the eye
Traveling by
People and cars
Beautiful houses

And sky is wide
Ocular harbour
To go there in peace
In solitude to bleed

The End Was Here
We clearly see
That The End was here
The End of this scene
Our precious fake creativity

So, what do you want now?

Mature Nativity
Decoded Tragedy
Mankind Tranquility
How do you see?

She cries inside
And, he’s so broken
Love we forgot
Nothing is done

So, what do you want now?

The End is here
(Is there anything left?)

Opportunity
Has nothing to do 
With luck
Circumstances
Made by accident
As I walk down the street
Lightly dressed

We all relay
On our Knowledge and Intellect
But, what If there isn't
Anything inside?

I’m in love
With my destiny
But I don’t like
To predict
My
Future ways

Time is not our enemy
I consider its non-existance
I measure it with nothing
But, I suppose my mind’s not empty

I rush in Nowhere
And my days are filled with pain
Process making has a sense
Sense of something real

I want to hold
Heavy in my hands
I want to feel
How hard life can be

I don’t need to hide
Somewhere in my mind
Dreams are for tonight
But today I want to be real

http://soundcloud.com/tamaradinka

Although I have never finished, or went to some art school, I have always had a deeper need of creating and making things with my own hands. I have, yeah, finished the secondary school for piano, so I also sing now and play in one electro-punk band. I always liked the combination of black and white, maybe red or some other color, so I had a different phases til now in my work, from doing paintings with pastels and in lots of color, to using just one color, pencil, marker, to whatever material I had. I've never tried to make a sculpture, I'm a typical visuel type. I also, use photography a lot, 'cause I'm impressed by changing shapes and identity of some ordinary objects. I am a perfectionists, and I give more meaning to just one draw, line, whatever. I am doing this because I'm selfobsessed, also, and that's the fact.

Call A Cab
When the night is warm and young
Vine we drank left in a back
Room is quiet, blue and light
You turn and say
Please, call a cab

I call the cab

Tiny dresses funny faces
Downtown Sat. I met my friends
With all respect, but never said
Madly dance and once again

I call the cab

Alone and tired
I’ve met myself

Mirror says
   You looked quite better
     You show up, beautiful smile

 I’ll stay-
I sware
Don’t call the cab
Don’t call the cab

Always On Decay
And another day
Yet to come
I am thirsty
Smiling ev’ryone

My computer body
Runs on time
I am walking
Descendin’ on the start

Being upside down
I’m always on decay
Feelings change

Dreams ideals
Brought me into real
Surreal is the feel
I want to feel

The more I got
But I’m not satisfied
No delusions
This world is cheap divine

Being upside down
I’m always on decay
People change
(But, the same is ev’rywhere)

W...
So, why are so triviate
And pathetic
The Words?
Life sounds much better
Through
Screamings and Shouts

Always the New
New names and some flames
I’ll stay the same
Remaining myself.

Living the pain
Is all that you can
Forgetting the past
Forgetting excepted.

I am the Inate
The Disgust of God
(Nothing exists... nothing exists...)

Forgive me for loving
My weakness in heart
Disease is disaster
It always lasts.

Fuck the Phony
I phone the phony
He said he loves me
He said he needs me
And never tease me

I look at phony
His eyes are on smokey
His lips are wety
I want to slap him!

I fuck the phony
Leave high heels on me
Make coffee for him
Tell I adore him

(I wave to phony
Say what's wrong for me
My mind is clear
But action's real!)

Bunch of phonies
Jumping on my head 2x

Are they bunnies...
  Are they fun as...

 

People Can Smell Worse Than Animals
People can smell
Worse than animals
When it's not the
The appropriate situation

I can see you sweat
I can see it in your eyes
I can feel you're bad
Beside you I feel mad

Mixed emotions, lies are empty
Take my hands, be yourself
How people can fall
How people can fall in front of your eyes

I can see your change
I won't tell it hurts
I can see you're mad
Beside you I feel bad