Odlazila sam u vremena najkraćim putevima, tamo gde bih te i ostavljala, blistavog i svežeg, uvek pomalo ljuta na samu sebe, znajući da radim pravu, a zabranjenu stvar. No, kikotanja u meni, kao i sve čari tih malih putovanja činila su me lepšom i uvek vedrijom, nasmejanom. Sumanutog pogleda odlazila sam od kuće da bih posmatrala zimu i pahulje, kojih možda nije ni bilo, dok je u mom srcu trajalo proleće i dok me čuvala moja topla misao na tebe. U svojoj bujnoj kosi nalazila sam izgubljene cvetove i pretvarala ih u reči, u boje, slikajući devojke dugih haljina i istopljenih usana, koje su se osmehivale bas kao i ja. U tim trenucima uopšte nisam htela skrivati svoje misli i požude od same sebe, jer bi me, inače, progonila svaka propuštena, nenapisana reč. Tako su nastajali vrtovi mojih osećanja, koja su se prelivala iz obične strasti u duboku ljubav, iz besa u patnju, u uvek neko protivurečno stanje koje me je svojom nekontrolisanom snagom teralo dalje, u novi svet, u jos jedan vrt… Pritom zaboravljajući sebe i dižući sebe na svoj tron, na svoje oholo i nedodirljivo mesto. Možda… možda sam... (a, sada znam da sigurno jesam) uklapala u svojoj glavi sasvim nespojive stvari.
Pretvorivši sebe u razuzdanu energiju, u svoju strast, voleći iznag svega neispitano divlje polje, postajala sam ono samo, što je poprimalo oblike najdivnijih dionizijskih znamenja koja su me veličala, kao i tebe u meni, činila postojanim sada već čitav unutarnji grad. Igranjima i lutanjima nikada nije bilo kraja - koliko sam uzimala, toliko sam i davala, ne razmišljajući o nekom budućem trenutku koji i nije mogao postojati. Želela sam da govorim, ne samo svojim divama i sukubama, želela sam da čujem misao koju sam naslućivala u glupom strahu od ne znam ni ja čega, želela sam da sve svoje tajne kažem glasno, da se razderem kao živi i ujedno umirući lav, koji posmatra samog sebe, a ne može si pomoći. Vatre i Hadovi tada su se otvarali pred mojim očima i prizivali me na paklene gozbe koje sam svom svojom dušom prezirala, a prihvatala u najgorim mogućim nesvesticama. Možda ja i jesam neko demonsko biće – postala, sada, kada se naslada i ljubavi samo sećam, a nemam želje, a ni misli da to iskažem. Čitava snaga jednog zaljubljenog bića potonula je i ja više ne zamišljam… A, sunca su najlepša buđenja i postojanja, jedini prijatelji koji ljubav naslućuju koliko i patnju, i sa njima sanjam, jer ne želim da zaboravim na život!
Oktobar
Svaka je misao začeta u srcu, koje se pretvorilo u organ vida, i pritom prestalo da oseća - zbog čega je i stvoreno. Onda je postalo strahota. A, gde si ti?
Rađam se ponovo. Moje novo rođenje preozbiljno je. Posmatram svet kao još jedno veće ruglo. Pravim svoje veštačke rajeve. Vidim nebesa i sebe u njima: lebdim, u prijatnom plavom prostoru, i mašem svojim prijateljicama, čarobnim nebeskim bićima. Pozdravljaju i one mene, kao muzu povratnicu, izgubljenu u svetu Materije i Čula. Kažem - lebdim, jer se ne mogu još uvek ustoličiti na svom starom mestu. Nebeska sila vuče me, i ja drhtim i pri svakoj pomisli na svoj svesni odlazak iz raja. Raj?
Kao da sam umrla, samo ne znam na kom mestu. Moje oko odaje moje bezumlje. Nezadovoljstvo me tera napred, ali ne u halapljivost, hedonizam. Mirišem već zelena polja na kojima sam se igrala čitavog života, osećam svoju Majku Prirodu, moju htoničnu boginju i znam da je padanje u nesvest, kao kratkotrajni prekid misli, nešto nužno. Moja se borba ne moze završiti ili započeti na tugovanki, u bajci, u snu, na nekom nepostojećem mestu! Glas ne može biti stvaran, ako nije živ! Gde si ti?
Danas sam osetila svu tugu nebesku koja mi je kazala da se ne bojim, da ne zazirem, jer ionako je sve ono čime sam bila okružena samo prolazno mesto u toku mog putovanja. "Ne plači u sebi i ne žali one koji si ne mogu pomoći. Ti si jača od svih slabih srdaca." To je moja istina, a ja kao da je potkopavam, ne bih li ga i dalje volela. A, on je sada slab i jadan, i više ni prezira nemam prema takvom bišu, koje laže još govoreći kako me voli. Ljubav nije umiranje i nije očaj, mrtva i trula energija. Ljubav je ona večno živa vatra koja gori ne u svakome od nas, pošto je malo hrabrih i živih. Dosad je svaka prepreka bila ovozemaljska: sada preda mnom stoji Smrt. Zbog čega sam ja ovde?
Sada ništa ne volim (to se odnosi i na tzv. voljene osobe) od svog života, i pobediću ovog puta svaku zlu silu tako što ću je ukrotiti i upotrebiti protiv nje same. Osećam da mrzim. I to je znak života. Evo, i osmeh mi se na lice vraća! Kako je podmuklo zaboraviti sebe! Zamislite ne prozboriti ni jednu pametnu, zdravu misao danima! Sve sama kuknjava i očaj! Goveda naucila da imitiraju život, pa kad im se imitacije uskrate – eto nama patnje! Šljam! Zato danonoćno govorim sa samom sobom, ne bi li se odvela nekuda, što predstavlja guranje u ludilo, silazak u nesvesno, a kako mogu garantovati sebi sigurnost na takvome putu? NONSENS. RECI MI, PA ĆU TI REĆI. NE PLAČI - GOVORI. Na kraju krajeva - šta znači to: "Tužan sam." Pa, i ja sam možda tužna, pa šta?!
Tako stvaram jednu sveobuhvatnu i ličnu nesvesticu, koja, evo, traje biće mesec dana. Znam i dokle će trajati. Tačno još tri dana. Sada znam gde sam. Glava je vedra (vedrija) i sveža. Zbogom jadne duše! DIŠEM...
IDEJA: ČOVEK=MATERIJA
DUH=ŽIVI DUH
ŽIVOT=DUHOVNO OSTVARENJE KROZ MATERIJU
PRETAPANJE MATERIJE I DUHA (DUH JE LOGOS)
AJNAŠTAJNOVA TEORIJA RELATIVITETA (MASA=ENERGIJA)
KOMUNIKACIJA KROZ LOGOS/DUH
SVET KROZ TRANSCENDENCIJU U KOSMOS
KOMUNIKACIJA=TELEPATIJA
ODBACIVANJE SUVIŠNOG (ZNATI PRE SAZNA/VA/NJA), ŠTO JE ANALOGNO SA PREVREDNOVANJEM VREDNOSTI
APSOLUT=ISTINA=APSOLUT
ČOVEK=APSOLUT
IDEJA ČOVEKA
"Nestrpljiv biti, dosadu znati - mnogo je lako..."
Kuda su pojurile sumanute, nedovršene glave? Njihov pritisak banalan je i neubedljiv. Posle prve, druge misli obično sledi nedoumica, premišljanje, alogičnost. Posle tih prvih promisli ili nagoveštaja misli sledi uskakanje samom sebi u reč, i, naravno, odustajanje. Baš vam ne zavidim, baš volim da vam se smejem. To je zlurad smeh, jer vas mrzim i prezirem. Možda me progoni moja ubedljiva misao o različitosti. Sada treba pokazati ko je hrabar, ko želi zagospodariti svetom. Jer, posle plejade i promenade svetova, potreban je još jedan, i još jedan... Treba svežeg vazduha, pustite me da dišem! Nije ni čudo što sam se pretvorila u mrzitelja ljudskog roda. Svako bi da poturi svoju nelogičnu misao. Svako misli da je u pravu. Ja sam ubeđena da sam u pravu! Truo je svaki oblik postojanja zasnovan na opraštanju i sažaljenju. Prezirem samu sebe u jednom svom domenu, govoriću to bez prestanka, dok se ne budem probudila. Oh, divna školo, stižeš mi u susret, i razmišljam o tome kome ja u njoj da potrčim u susret, a da je Čovek, a ne Kukavica. Jer, ja sam ispala kukavica i sada želim da se vratim sebi samoj. No, na putu Nerazumevanja i Gluposti naučila sam čekati, razmišljati, saslušati, odlučivati, trpeti, pretvarati se, ljutiti se, etc. Sve ukupno - mnogo dobrih i mnogo loših stvari. Želim da se vratim na svoj put čoveka, jer je za mene život borba, ne splačina. Hrabrost, moć, misao. Samoća je stvar koju najbolje poznajem. I da se izborim protiv svoje loše strane ličnosti... Kroz rad, kroz dubine misli želim da se ostvarim. Zato je sada nužno da mrzim. (?!?)
ZAPISI UMESTO NEUROZE
LIČNA HIGIJENA
ISHRANA
ZDRAVLJE
OSNOVNO, SREDNJE OBRAZOVANJE
PRVA LJUBAV
VISOKO OBRAZOVANJE
NAUČNI NIVO/PROFESIONALIZAM
RAZVIJANJE TALENTA/NADSAZREVANJE
LUDILO? BOLEST? SMRT
AKO JE DUH MISAO - MISAO ŽIVOT - ONDA JE KRAJ DEFINITIVAN
ISUVIŠE SAM DIVLJA, NE DAM SE UKROTITI!!!
Požuda i pomama opsele su mi um. Da te obuhvatim zagrljajem u noći, bestidno i amoralno, kao devica u samostanu koja osetila nije, a zamišljanjima se predavala razuzdanim. Ti si moj novi Dionis, jer ne želim Apolona!, ne želim duh samotan koji vija u hladnoj, opusteloj noći. Dolazim da te obgrlim kosama raspusnim, svojim zmijama, Ja, furija noći i beskonačnog života! Dolazim da te rasanim i zatim probudim tako da se nikada ne uspavaš, nikada ne poželiš više samo da me sanjaš. Odvodim te u Život i u Vatru, ovoga puta zauvek.
14. XI
U meni se vodi velika borba između sila Dobra i sila Destrukcije, što je više nego stanje konfuzije: podseća me na vir u kome misli nemaju svoj normalan tok, već se kreću i vraćaju se, što, opet, ne mogu i ne želim da pratim. Koji je način izaći odavde? Previše negativnih stimulansa učinilo me je sumnjičavom i nepoverljivom. Tek, samo na fakultetu sam mirna i slobodna. Šta se dešava? SAMO ČITATI I UČITI
16. XI
Desio se fenomen koji sam predviđala, možda na sveopštu žalost i tragičnost. Čovek nije vise Čovek. Čovek se pretvorio u jedno izgladnelo i bezrazumno biće. Ovladao je strah. Ovladali su svi čovečji najdublji porivi, ona mršava egzistencija, koja je, barem do sada, bila tipična samo za životinjsku vrstu. I meni se misli i promisli često mute, ali ja ne zaboravljam na sebe. U početku jednog samotnog i kolektivnog ludila vratila sam se u kuću svoju, da zaštitim sebe. Nesvesno je preovladalo. BETON.
U časovima opšteg propadanja i u svom apsolutnom vremenu stvaraću Nove Živote. Moja predviđanja: ugojiću se (to je prvo što mi pada na pamet), čitaću mnogo više, nikako ne duže! (Destruktivni um najveći je neprijatelj...), postaću i ostaću budno oko.
Ne postoji više ljubav, postoji proračun o lažnoj sreći, o iluziji emocionalnoj. Sve ljudske vrednosti sada su u meni, a ja nemam kome da ih pokažem... i poklonim. Kada bi Sunce progovorilo, umesto reči izlazili bi vapaji iz njegovih čeljusti, vapaji strašniji od žala majčinog za izgubljenim detetom, strašniji od rike lava i umiruće životinje. Sunce bi vrištalo u nemoći da ogreje ili uništi... lažni život i lažna ljudskost.
Svaki put kada poželim da se radujem, prekine me suvoparna prilika, isprogramirana sva u svojoj čeljusti, u svom neljudskom obličju. Sigurno bih pisala o sreći - kada bih je nosila u sebi. Ovako sam trula i nisam zaljubljena. Znači - mrtva sam.
Kada si krenuo - kuda si krenuo? Tek sada razumem takav, naizgled nerazuman postupak. I nemoć, koja se ogledala u klonuloj glavi. I smiraj, i razumnost. Kao poljubac, tvoje su oči svetlucale u sasvim običnom danu, na sasvim običnoj svetlosti. Način na koji si govorio, i način na koji si držao cigaretu odavali su smirenog čoveka. I, to je ono što mi se dopalo kod tebe. Kasnije, tek kasnije sam i ja iz svoje neurotične uzbuđenosti krenula... i shvatila da nemam kuda i gde pobeći - otići. Ostala sam u sasvim običnom danu, sa sjajem u samo svojim očima, na usnama, u kosi, po licu, od svetlosti izbledele sunčeve, jer - stigla je zima, suvlja no ikada, i možda malo mračnija, zasad bez snega, koji ionako neće uskoro pasti. Vreme je da ponovo /za/pustim svoju kosu, i potražim život među tuđim knjigama, među tuđim mislima, jer živa nisam...
17. XI
Došlo je pravo i veličanstveno ničeovsko doba - doba Nadčoveka, doba Nadčoveka samo za inteligentne ljude. Oni slabi i koji još ponešto osećaju, propašće ili patiće u navali profesionalizma. JA se borim vrlo malo sa svojim osećanjima, jer se pitam da li će mi biti potrebna više ikada!? Ne želim da prođem kao svoj otac, koji je uvek bio boemski nastrojen. Naprotiv, misliću stalno na svog dedu, koji je vaspitavan prozapadnjački - ma šta to sada značilo!, i nikada nije govorio o sebi, sve do smrti. Tada je poručio da se volimo – mi, u porodici. Porodica i kraj. Odlično, ne moram se više bojati toga da sam bolja od drugih - sada znam da jesam, i imam potvrdu toga od danas. Profesionalnost u svakom slučaju! Oslanjanje na Selbst, druženje sa samim sobom. Čitav dan samo za mene! I život.
19. XI
Čitav ovaj proces usporavanja odvijao se u mojoj glavi ovako: isprva sam osetila kako moja energija odlazi suludo, i to je trajalo dobrih mesec dana. Imala sam na glavi kao neku furunu iz koje je tornjala i šištala energija. Pitala sam se isprva nije li to još jedan od procesa odrastanja, ali sam ubrzo shvatila da se ovde dešava nešto mnogo strašnije, a to je da ovo vreme postaje prošlost, i da prava sadašnjost nije ovde više. Sada živim u prošlosti, i moram da pronađem rešenje kako da se izbavim. Uradila sam nekoliko praktičnih stvari: uzela da čitam na engleskom, pronašla strane radio - stanice i ostaje mi da uradim sve što mogu kako bih otišla iz ove proklete zemlje. Pljujem po svojoj ljubavi, pošto - da joj nisam verovala - sada bih bila negde drugde! Ne smem izgubiti tok sa realnim vremenom.
Moja porodica, doduše, s vremena na vreme, daje izuzetno talentovane ljude, darovite i izvrsne u onome što rade ili su radili. Jedan takav čovek bila je moja tetka, koju sam uvek i u svemu razumela i volela je celim svojim srcem. Da, i baš zbog toga što znam šta sledi - moći ću da zamislim svoj budući život. Život u četiri zida, iza spuštenih roletni, sa samom sobom. Jednoga dana rodiću i dete, to znam sigurno. Kada završim fakultet, odlazim. A, kako je Ozzy rekao pre jedan minut - predstoji mi težak put. On to razume, zato što i sam tako živi. Mi živimo realno vreme i to je ono što je važno. Eh, na moju veliku žalost, prevazišla sam sve, i ljude, i okolinu. Sada sam samoj sebi učitelj.
JA MNOGO ZNAM DA BIH SE MENJALA
20.XI
Užasno je teško kada krenu destruktivne sile – jer, u ovakvom vakuumskom stanju, svašta mi pada na pamet. Tada to postaje borba sa sopstvenom ličnošću, koja izrasta iz najdobronamernijih razgovora, ali, na žalost, preraste u neku uzaludnu borbu. "Sve znam i želim da učim" menja se u "Ništa ne znam i ne mogu da učim", što je poprilična drskost. Ili, pak, postavim sebe u neki nemoguć položaj i u njemu provedem izvesno vreme, ili blokiram sve dovode krvi u svoju glavu, ili se pravim da ništa ne razumem. Vreme je da takva borba prestane i počne pravo, istinsko uživanje i korišćenje sopstvenog znanja. Vreme je sve vreme, samo da izmislim sebi mnogo pozitivnijih stimulanasa. U vakuumu. Trebalo bi da se osvrnem samo na svoje pozitivne osobine. (Koliko suvoparnog teksta, koliko borbe u samo jednom danu...)
USTALA OKO 07:30
RADILA VEŽBE OKO SAT VREMENA
MAJSTORI DOŠLI OKO 10:00
OD 11:00 ČITALA AKTIVNO I GLEDALA NA TELEVIZIJI TEENAGE SERIJAL
SADA JE 21:45 I JA I DALJE MORAM NEŠTO DA RADIM
U davna vremena deca su bila razdragana i njihova je igra uvek bila smehom propraćena.Odlazila su od kuća uvek u nevreme - u vreme ručka, i pravila veselu buku po dvorištu...
PREVIŠE BESNA? Previše besna da bih i mogla obraćati pažnju na bilo koga i na bilo sta. Nivo življenja u apsurdu je dostignut. Naravno, od strane "bližnjih" prozvana sam nenormalnom. To se moralo desiti. Jer, ono što ne razumeju, odmah proglase za bolesno. Pih! kada bih obraćala više pažnje, bila bih sigurno u ludnici nesretna, ali ovako imam samo blaženi osmeh na licu. U tome je i bila poenta. Oh, miru moj, što pretvorio si se u savršeni nered i nemir, Haos ne. Jer, Haos podrazumeva jedno dublje stanje stvari, iz kojeg se rađaju raznorodne misli. Moj nered je strukturalni nered, a moja struktura je, to sam već zaključila - vakuumska. No, idem dalje. Sutra čitam tekst pesme Ewe Ostrowske ili Sonnenberg, na otvaranju izložbe, na poljskom iliti drugom mi maternjem jeziku. Moja je uloga uloga večite buntovnice, što nimalo nije loše il,i ne daj bože, nezanimljivo, već poput dinamičnog kretanja prema vrhu (pravolinijsko gibanje). Danas sam pronašla sebi novo stanište. U samom je centru grada, što je potpuno nevažno. Najvažnije je imati pogled na nebo, što nisam imala čitavih godinu ipo dana! Siva, sumorna zgrada bila je moj dogled, i žena koja u svojoj golotinji mesi i razvija kore za pitu, testa za kolače, kisela ili slatka, sa maslacem ili puterom, sa mašću, bademima, žumancima, ili bez, šne, beli patišpanj, crni patišpanj, špinovani šećer, preliv od čokolade... Dosada me je ubila, monotonija mi je poklonila jednu crtu ozbiljnosti koju ću uvek imati na licu. (Kakva laž!)… patetična... Dok moj izraz lica nosi - odaje uvek neizmernu sreću ili tugu, što je atipično bar za one koje poznajem. Ja uvek prelazim iz jednog ekstremnog stanja u drugo ekstremno stanje, jer kada ne mogu da ispunim svoju zamisao, dobijem poriv da uništim sve oko sebe. To nije odlika nezrelosti (Jeste! 12.VI 2002) - pošto sam svesno biće (barem se trudim), već karakterna crta, što ma koliko olakšava, toliko, mora biti, i otežava moj život. Ali, zar da dopustim da neko bude u pravu ili da bolje zna od mene?! Ni u ludilu. Ja sam pop nad popovima, ja sam postojanje neuništivo. Čini mi se da sam večeras počela da volim samu sebe.
Poslednja slika koju sam počela da radim ispala bi katastrofalno, što je nedopustivo za moje poimanje perfekcije. Umesto da sam je uradila dan ranije, kada sam i dobila ideju, odlagala sam čitava dva dana i to nije bila prava stvar!
Poslednje savršenstvo bilo je sletanje aviona, njegovi šljašteci motori koji su zračili i mamili me sa neba; "Poleti, vini se do nas...", a ja sam odgovarala: "Uzmite me...", u trenucima pesničkog zanosa kraj Save, u Bloku 45, na klupi od betona i hladnih dasaka, krišom, od prolaznika i kućica... Ogromno lebdeće telo me je tada odnelo sa sobom. Od tog trenutka sebe smatram isključivo stanovnikom planete Zemlje i stanovnikom Kosmosa, jer mi je tako najlakše da podnesem trenutno postojeci užas.
Dosadna muva, ljigavi stvor, jegulja, miš, provirila je glavom u sobu, i, kao i uvek, postavila neko glupo pitanje. U tim trenucima blagog nerazumevanja i vrlo ciničnog osmehivanja ostvaruju se najgluplji porivi u njemu. Zvaću ga Nik. (Nik, kao nikogović, što je nastalo od Niko ili Ništa... Obozavam svoju plemenitu fotografsku krv!) "Dragi, imaš li što pametno reći ili te remeti moja privrženost poslu?"- cvilim ja na stolici. Nego, primetila sam da vrlo često upotrebljavam posesivnu zamenicu "SVOJ, SVOJA, SVOJE", kao i ličnu povratnu zamenicu "SEBE, SE". Kompleks davanja i frustracija gubljenja... Mrzim kada imam posla sa ljudima. Svako moje razmišljanje tokom Života navodilo me je na zaključak da ne mogu s ljudima, jer mi ubrzo dosade, jer ih začas prevaziđem. Poslednji nivo bio je fatalna, ali ne i kobna greška, ne dam se upecati... Niko me ne može dokučiti... I, tu se vraćamo na prvobitnu Ničeovu priču o Zaratustri.
OBOŽAVAM KADA SAM ŽIVA ŽIVA
21. XI
Osvanuo je sunčan dan. Ležeći u krevetu, posmatrala sam s nevericom svetlost koja je kuljala kroz prozore. Osmeh se stidljivo pojavio na licu, i dalje je tu - ali kao da je uplašen. Jer, kada nemaš sa kim da razgovaraš, koga da voliš, kada nisi zaljubljen… onda i najlepši sunčani dan liči na sećanje.
23. XI
Danas je dan u kome su mi svi putevi zatvoreni. Nikada više neću slušati druge, već samo svoju nepogrešivu intuiciju, koja mi govori da ako ovako i ovde budem nastavila da živim - sva ispraznost života će mi se sručiti na glavu, poput teškog i preteškog kamenja. Od ovog trenutka bih mogla satima sedeti prljava na jednom mestu i zuriti, verovatno, a mogla bih uzeti I da predem vunicu, pošto - trla baba lan da joj prođe dan. Tako se kaže. Ali, to nije svojstveno mojoj prirodi! Da li žu da čekam trenutak u kome će doći neka dobra vila i odvesti me?! Zatražila sam da dođe mama. Ona mi nikada nije bila potrebna u životu, ali sada... sada bih volela da me zaštiti. Mama. Samo izgovaranje reči "mama" pobuđuje u ljudima ili najlepša sećanja ili vrlo negativne asocijacije - u zavisnosti od toga da li su majke prenosile na svoju decu mazohizam ili htonično u njima, ili su, pak, projektovale svoje neispunjene želje ili neizmernu ljubav. Moja mama je uvek ostavljala blanko u mom sećanju, jer je njen život bio prilično nesretan, i ona valjda od cele te nesreće nije ni umela da pokaže pravu ljubav, možda bojeći se da je ja, kao prvorođeno dete, ne povredim. Zbog toga me je više tukla nego mazila, što se vremenom izrodilo u nepovratnu distancu, koja, evo, ima prilike da se popravi. Naravno, iz takvog odnosa izrodio se Elektra kompleks, koji nije nimalo slabiji no pre deset godina; na pr. zato je otac uvek prijatelj, ma kakav on bio, dok mama ostaje trn u oku. odn. ja njoj. No, kažem, popraviće se taj odnos sada, čini mi se, ako doputuje. Nije ni svanulo, a dan traje uveliko. Ne znam zašto, ali se budim svakodnevno vrlo rano, po mom standardu čak nepotrebno rano - oko 07:00, 08:30... i, sudeći po svom bioritmu i po količini utrošene energije - fizičke i mentalne, ja nemam potrebe da spavam, možda i ne bih smela da spavam. Pretvorila sam se u Misao, u perpetuummobile, moje je ime misao, moja je egzistencija isključivo duhovna, jača od svakog puta do sada. Misao... Ovo su trenuci kada Ego, Ja, Ličnost, bivaju prevaziđeni, u kojima se postaje sušta Objektivacija. Ja postaje nad - ja, iliti Super Ego, onaj deo moje ličnosti koji nazivam Claire Kretz. Sinkretizacija delova moje ličnosti je ono čemu sam uvek težila, ali me je sada delikatnost situacije primorala da učinim pozitivnu regresiju. Da, još samo jedan vid vraćanja samome sebi. Ja, ja, ja, volim te ja!
Pa šta ako je dan bez sunca, pa šta ako sam izgubila stan, pa šta ako ljubavi više nema, pa šta! To su isuviše nepostojani razlozi zbog kojih bih eventualno bila nesretna. Ja ne mogu biti nesretna.
(Pisano na jesen 2000-te godine.)
No comments:
Post a Comment